“Ščepa on mene ljudi za ruku, ne bih želio nikome i nikad od vas da doživi taj stisak djeteta od šest-sedam godina”
Bio je 14. jul 1995. godine, kasno uveče. Jedan pripadnik rezervnog sastava Zvorničke brigade dobio je naređenje od šefa voznog parka da odveze sanduke sa hranom i pićem do Orahovca, sela koje se nalazi na oko šest kilometara na putu prema Tuzli. Prvo je svratio do seoske škole u Grbavcima kod Orahovca, gde je istovario deo sendviča, peciva, sokova i kisele vode, a potom je nastavio put. Na livadama udaljenim manje od jednog kilometra od škole čekala ga je grupa umornih vojnika. Celog dana su streljali muškarce i dečake dovezene iz Srebrenice, naporan je to posao, ogladni i ožedni čovek, udarnicima je bilo potrebno okrepljenje. Žrtve su pre odvođenja na stratište bile smeštene baš u onoj seoskoj školi, u gimnastičkoj sali, zbijene kao sardine.
Izgladneli, žedni, nabijeni u vrelu, zagušljivu salu, satima su čekali šta će se dogoditi. Kad bi postalo neizdržljivo, počeli bi da viču, ali bi onda stražari zapucali iznad njihovih glava, pa bi se brzo sve utišalo. Jedan zatvorenik je pokušao da se pobuni. Ustao je i povikao: “Nemojte se plašiti! Pogledajte koliko je nas! Čega se plašite?” Vojnici su ga izvukli napolje, začuo se rafal i više se nije vratio.
Crnokosi oficir sa sunčanim naočarima rekao je zatvorenicima da će svi biti prebačeni u logor Batković. Prvo bi im vezali oči povezom, potom su ih ubacivali u vojne kamione i odvozili. Ali, niko nije stigao do Batkovića, niti su ih tamo vozili. Od izvora koji se nalazi na par stotina metara od škole odvaja se poljski put što vodi nadesno do železničkog nasipa. Sa obe strane nalaze se livade. Jedna livada se proteže delimično uz jedno uzvišenje, a malo napred je i gusta listopadna šuma. Prostor između železničkog nasipa i šume izabran je za mesto masovne egzekucije.
Dokrajčiti nožni palac
Čitavog dana odjekivali su rafali sa tog mesta. Vojni policajac Stanoje Birčaković na suđenju Vujadinu Popoviću i drugima svedočio je o tome: “Možda te prve pucnjeve čovek nije ni povezivao. Kasnije, tačno je da se čula konstantna rafalna paljba. (…) Ponavljala se u toku dana u određenim vremenskim intervalima… Koliko je intervala bilo u toku dana, to ne znam. Ta pojačana rafalna paljba mogla je trajati deset-petnaest minuta”.
Kada bi odvezli zatvorenike na livadu, odmah bi počinjalo streljanje. Jedan od retkih preživelih svedočio je na suđenju Radovanu Karadžiću: “Ja ne znam koliko je dugo trajala vožnja, ali nije dugo. Kada smo došli u polje vidio sam sa lijeve strane mrtvace, mnogo mrtvih. Tada smo shvatili kuda smo odvezeni. Mi smo se vozili pored leševa, kamion je nastavio preko nekog pašnjaka i kada je skrenuo nadesno, vidio sam istu količinu mrtvih. Kamion se zaustavio. Oni su nam rekli da mi trebamo brzo da siđemo. Onda su nas poredali u jednu liniju. Čim se kamion udaljio oni su počeli odzada po nama pucati. Nekoliko ljudi je stajalo iza mene i oni su se srušili po meni. Ja sam pao na stomak, a oni su pali po meni. Kada je prestala paljba počeli su pucati pojedinačnim hicima. Ako je neko još davao znakove života, bio je ubijen. Nastojao sam biti što tiši. Oni su se udaljili da bi dopunili svoje automatske puške”.
Vozač provijanta za umorne egzekutore stigao je uveče, kada je pokolj bio u punom jeku. Egzekutori su napunili onu livadu leševima, pa su ubijali Bošnjake na livadi tik uz put i pored izvora. Put nije bio zatvoren za redovan saobraćaj, tuda su prolazila vozila, radoznali vozači i drugi putnici su se zaustavljali i posmatrali brdo leševa.
Mnogo godina kasnije, u februaru 2007, vozač provijanta je pred Haškim tribunalom na suđenju Popoviću i drugima svedočio šta je sve video. Govorio je da su neki ubijali rado, a neki zato što su morali. U prvu grupu dželata spadao je i jedan tip kog svedok nikad neće zaboraviti: “Jedan od momaka, bio je onako pravi tip za to, vidio je kako se nečiji nožni palac pomiče. Ne znam kako bih slikovito opisao njegovo držanje, njegove riječi. Rekao je da mora otići da dotuče i taj nožni palac. Znate, to nije bila glava ili neki drugi dio tijela, samo taj nožni palac ga je nervirao i on ga je morao dokrajčiti. I mislim da je u tom strašnom zlu mogao postupiti humanije, znate, da ga ne muči taj prst ili možda pramen kose koji je vetar njihao”.
Povratak iz mrtvih
A onda se pred vozačem koji je stajao kraj brda tek postreljanih leševa ukazao nadrealan prizor: „Iz te gomile mrtvih, te gomile koja se puši, to više ne liči na ljudska tijela, već gomilu mesa, iskomadanog, odjednom izlazi čovjek, ja kažem čovjek, dečko pet-šest godina. Ljudi, to je nevjerovatno, to je nevjerovatno. Izlazi živo biće i kreće se prema putu gdje stoje momci s automatskim puškama koji su završavali to što su završavali. To dijete ide pravo prema njima. I muk je. Sva vojska, sva policija, ti momci koji su tako olako pucali, neki su to sa uživanjem radili, a neki zato što su morali, oni su spustili puške i izgubljeno gledali to dijete, svi, komplet.
Da je čovjek stariji od sedamdeset godina izišao, to bi bilo strašno, a ne dijete, nevino dijete, slatko. Ono je bilo prekrito s dijelovima utrobe ostalih pogubljenih. Dok je izlazilo iz grupe strijeljanih vikalo je: ‘Babo, babo, babo, đe si babo, đe si?’ Taj gospodin, oprostite, ja sam upotrijebio riječ gospodin, taj oficir, ja mislim da je potpukovnik bio, mislim najviše pukovnik, on je tako osorno okrenuo se momcima sa automatskim oružjem, kaže: ‘Šta čekate? Završite s njim!’”
Oficir koji je naredio podređenim ubicama da dokrajče malog dečaka bio je zapravo potpukovnik Vujadin Popović, načelnik bezbednosti Drinskog korpusa VRS. Platu je dobijao od novca poreskih obveznika iz Srbije. Posle rata je završio u Hagu, osuđen je na doživotnu robiju za genocid, istrebljenje, ubistva i progon.
Babo, đe si, đe si
Vozač je nastavio svoje svedočenje, govoreći o neočekivanoj reakciji egzekutora na naredbu potpukovnika Popovića: “Momci su se, vjerujte, momci su se okrenuli njemu, ti koji su i rado ubijali, bilo je i koji su rado ubijali, okrenuli njemu i kazali: ‘Gospodine, imate pištolj, završite vi, izvolite, zašto vi ne završite s njim?’ Svi su nakon toga zanijemili. Tada je taj oficir naredio: ‘Uzmite to dijete, stavite ga na kamion i vodite dole, pa sa sljedećom turom da se doveze i da se dovrši’”.
Ako nećete vi, ubiće ga neko drugi, ako ne umre sad, umreće u sledećoj turi. Lakše je ubiti dečaka u gomili, među drugim zarobljenicima, nego ovako samog. Jer posao masovnog ubistva i genocida mora “da se dovrši”. Vojnici su poveli dečaka u kamion, ali on je stalno vikao: „Babo, babo, đe si, đe si…?“ Bio je uznemiren, dobio je grčeve, počeo je da viče: „Neću, neću, neću, neću, neću!” Onda se vozač provijanta dosetio: “I onda sam ja uskočio, da pomognem i situaciji cijeloj… a i djetetu. Rekao sam: ‘Znate šta, ja ću upaliti svjetlo u svome kombiju, upaliću muziku da mu skrenem pažnju sa svega ovoga. Da ga dovedem u stvarnost. On više ne zna ni gdje je ni šta je ni šta se dešava’.
Ušao sam u kombi i upalio svjetlo, upalio sam radio, pronašao sam lokalnu radiostanicu. Rekao sam mu: ‘Hajde uđi, dođi meni. Dođi čiki. Vidi, imam svjetlo, muziku’. I on pogleda u mene, ščepa on mene ljudi za ruku, ne bih želio nikome i nikad od vas da doživi taj stisak djeteta od šest-sedam godina. Mene je zaboljela ruka. Ja sam se okrenuo da vidim koju to snagu dijete ima. I krenuo da ga vratim sa ostalima. Znate već s kim ostalim. Da bi sa sljedećom turom bilo s njim završeno. Sa mjesta tog koje se zove Orač ja sam vozio prema osnovnoj školi, fiskulturnoj sali. Znao sam da ga tu ne smijem ostaviti”.
Pobijena deca
Umesto da odveze dečaka u školu, odakle bi ga kamionom prevezli na livadu, zajedno sa drugima i dovršili započeto, vozač ga je odvezao u bolnicu u Zvorniku. Slagao je lekare da je dečaka našao u šumi, kako bi ga sačuvao od streljanja, a oni su mu ukazali medicinsku pomoć, jer je bio ranjen u nogu i ruku. Dečak se zove Fahrudin Muminović, doveden je na streljanje sa ocem i komšijama. Imao je tada sedam godina. Na suđenju Popoviću, Fahrudin je svedočio da su njega i oca naterali da se popnu na kamion, da se to dešavalo noću, izbacili su ih i naredili im da legnu u travu, a potom su zapucali. Seća se i da mu je doktor u Zvorniku dao injekciju, nakon čega je zaspao, i da su mu ušivali ruku i nogu.
Fahrudin je imao sreću da čudom preživi streljanje i da potom na njega naiđe vozač koji je na sudu svedočio pod kodnim PW-101, ali 694-oro dece koja su u julu 1995. pobijena u Srebrenici nije bilo te sreće. Njima nije imao ko da pomogne. Znamo i kako je to izgledalo, videli smo snimak na kojem “Škorpioni” ubijaju dečake, prethodno se iživljavajući nad njima. Ni taj jezivi snimak emitovan na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, snimak egzekucije koji je videla cela Srbija – nije pomogao da se promeni dominantan stav prema Srebrenici. I dalje se genocid masovno poriče i relativizuje, uprkos tome što se radi o najdokumentovanijem zločinu u istoriji.
Prikrivanje tragova
Većinski deo srpskog društva, predvođen dominantnom političkom, intelektualnom, crkvenom i svakom drugom elitom, zapravo sarađuje sa egzekutorima i nastavlja njihov posao, u okvirima svojih mogućnosti. Poricanje zločina i zametanje tragova nije počelo po izvršenju masakra, već tokom samog ubijanja. Dok je trajalo streljanje u Orahovcu, bageri iz inženjerijskog bataljona Zvorničke brigade su već kopali jame za masovne grobnice. Među kopačima bio je i Cvijetin Ristanović koji je o tome svedočio u Hagu. On je od komandanta ovog bataljona, majora Dragana Jokića, dobio naredbu da svoju mašinu doveze do škole. Bilo je to 14. jula u rano popodne.
Kod škole su mu rekli da ode do izvora, a onda će već sam videti. Prosledili su ga do livade, gde su bila pobodena četiri koca, tu je trebalo da iskopa jamu dugu 15 metara, široku dva do tri metra i duboku jedan i po-dva metra. Ristanović se bacio na posao, posle nekog vremena mu je prišao jedan vojnik, rekao mu da zaustavi mašinu, siđe sa nje, a potom da ode do železničkog nasipa i da okrene leđa jami, da ne gleda šta se zbiva.
Bagerista je začuo iza sebe zvuk kamiona: “Kada je došao tu kamion stao… mislim, stao je. Čula se vika ‘izlazi napolje’ i tako. Nakon toga, posle nekog perioda kraćeg, čuli su se rafali”. Kad se streljanje ove ture završilo, Ristanoviću su naredili da nastavi sa kopanjem. Vraćajući se na posao, video je leševe: “Vidio sam kasnije da su bili u civilnim odijelima. U tom prvom momentu nisam, jel kad sam pogled’o, bilo me s…strah i okrenuo sam glavu na drugu stranu, taj prvi, prvi momenat. A kasnije sam vidio da su bili u civilnim odijelima”. Sve se ponovilo još jednom, a onda je Ristanoviću stigla smena, odmenio ga je drugi bagerista, Milovan Miladinović.
Ristanović je otišao do česme da se umije, i tu je video leševe i bio svedok jednog ubistva: “Kad sam bio par, mislim, tu kod česme, desio sam se u jednom momentu il’ drugom, ne znam, prolazilo je vozilo, vraćalo se odozgo, iz pravca Baljkovice. Tu je zastalo, izvele su tu jednog i streljali pored puta”. U međuvremenu je angažovan još jedan rovokopač. Kad su uveče završili sa kopanjem jama, mašine su ostale parkirane na tom mestu. Na njima su ostali uključeni farovi kako bi osvetljavali gubilište, da egzekutori mogu da rade svoj posao, jer se ubijanje nastavilo do duboko u noć.
U ime velike Srbije
O tome je na suđenju Radislavu Krstiću svedočio jedan od preživelih, koji se skrivao među leševima i pravio mrtav: “Vidio sam bager. Bio je iza mojih leđa. Imao je vedro, vrstu lopate. I to je vrsta mašine koja može i kopati i prenositi različiti materijal. Radio je dok nije pao mrak. Kada se smračilo, drugi bager je stigao i upalili su farove. U tom trenutku, donosili su tijela samo na jedno mjesto, i ubijali su ljude na tom mjestu i svjetla bagera su bila upaljena i nastavljali su da ubijaju ljude. I to se nastavilo dok nisu dokrajčili sve. I kada je zadnji TAM stigao, neko je rekao ‘To je to, niko više nije ostao’”.
Ristanović se vratio u kasarnu, prespavao, ustao rano ujutru kao i svakog drugog dana, doručkovao i čekao dalja naređenja. Ponovo su ga poslali na isto mesto, ali da kopa novu jamu. Sada je leševa bilo na sve strane, mnogo više nego prethodnog dana. Dok je kopao jamu, čuo je kako druga mašina radi sa druge strane pruge. Popodne je završio sa kopanjem svoje jame i vratio se u kasarnu, nakon još jednog napornog radnog dana. Kapetan Milorad Trbić koji je rukovodio akcijom, pobrinuo se da se fiskulturna sala očisti, da se odeća i svi drugi predmeti pretekli od pobijenih uklone. Usput su uklonili i desetak ljudi koji su umrli u sali, pa su ih zakopali u masovne grobnice, zajedno sa ostalim žrtvama. U septembru i oktobru 1995. godine iskopali su sekudnarne grobnice, gde su premeštali posmrtne ostatke i nastavili sa prikrivanjem tragova.
Tog 14. jula u Orahovcu je pobijeno preko hiljadu bošnjačkih muškaraca i dečaka. I to je samo jedno srebreničko stratište, egzekutori su radili punom parom i pre i posle 14. jula, na obali Jadra, u dolini Cerske, u skladištu u Kravici, na vojnoj ekonomiji Branjevo, u Domu kulture u Pilici… U ime Srba, srpstva, velike Srbije ili, kako bi se danas reklo, srpskog integralizma. U moje i u vaše ime. I zato imamo “dužnost da se odgovori“, kako reče profesor Nenad Dimitrijević: „Svi mi u čije je ime počinjen zločin nosimo izuzetno teško moralno breme. Naše moralno stanje zahteva neki odgovor“. Odgovor je, nažalost, pogrešan – ćutanje, ignorisanje, negiranje, ciljano neznanje, falsifikovanje, ruganje žrtvama, relativizacija, poricanje. Ako je većina odabrala pobrojane strategije, dobrovoljno učestvujući u poslednjoj fazi genocida, neka bar znaju delić onoga što poriču i negiraju.
Tomislav Marković (Autonomija/Naslovna fotografija: N1)
Tekst je napisan i preveden uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu” i saradnje portala Autonomija i PreshevaPRESS-a.